Оквир КОЛИД ставља наведене перспективе у центар пажње зато што схватамо да наше перспективе, односно, погледи на свет имају велики утицај на наше поступке:

Наставник који види ученике као лидере може у разреду покренути дебату у којој ће ученици учити једни од других, уместо да се преиспитују само себе као једини извор знања (чак и ако та активност није у наставном плану).

Наставник који себе види као целоживотног ученика може прекинути час који не даје жељене резултате и прихватити да грешке нису лоше јер ће заједно са ученицима анализирати сопствене недостатке и на тај начин успоставити модел лидерства заснован на промишљању за који се нада да ће успети да га развије и код ученика (иако се та активност не налази ни на једном списку применљивих поступака заступљених у материјалима за обуку наставника).

Наставник који види заједницу као покретачку снагу може ангажовати родитеље да заједничким снагама стварају визију за ученике, уместо да инсистира на томе да познаје циљеве рада ученика (иако се у оквиру универзитетских студија предлаже да наставници самостално одређују циљеве наставе).

Наставник који види свој рад као подршку систему ће се детаљније распитати шта се дешава у проблематичном окружењу породичног дома, уместо да на проблем гледа само у светлу правила и последица (иако неки од колега могу донети исхитрене закључке о дететовом урођеном потенцијалу за постизање успеха у школи.

Пружање подршке наставницима да развијају разумевање за ове перспективе треба да буде приоритет у обуци наставног кадра. Међутим, до промене угла гледања не долази се на начин на који се долази до стицања нових вештина. Не можемо рећи наставнику да „ученике прихвати као лидере“ и очекивати да ће се то догодити само од себе. За разумевање промене угла гледања потребно је много више, а фактори који на то утичу налазе се не само у нашем окружењу већ и у нашој свести о прихватању промена.