Једне вечери сам схватила колико је то моћно. Спремала сам вечеру, али сам такође морала да идем да одржим предавање, тако да сам жонглирала као што већина родитеља ради.

Управо сам хтела да изађем напоље када је моја најмлађа ћерка, која је тада имала пет година, ушла у кухињу. Изгледала је несрећно и могла сам да видим да нешто интензивно осећа. Окренула сам се ка њој и рекла: „Душо, да ли мислиш да можеш да задржиш своја осећања неколико сати?“ Наравно, погледала ме је с изразом: „Шалиш се?”

У том тренутку, у собу је ушла моја средња ћерка, која је тада имала 10 година. Рекла је: „Ја ћу слушати твоја осећања“. Тако да је моја десетогодишњакиња одвела петогодишњакињу у спаваћу собу, а ја сам помислила да ћу закаснити на посао јер морам да видим шта се дешава.

Стајала сам испред њихових врата и чула своју десетогодишњу ћерку како говори: „Испричај ми све о томе.” А петогодишњакиња је почела да плаче и да се жали на нешто што се догодило у школи.

Десетогодишњакиеа је рекла: „О, то је тешко. Шта још?”. А онда је било још приговарања, па још суза, кикота и смеха, а онда су изашле из собе.

Видела сам своју десетогодишњакињу и рекла јој: “Душо, како је то било?” Погледала ме је и рекла: „Па, мама, урадила сам оно што ти радиш за мене.”

У том тренутку сам схватила да деца не могу бити оно што не виде. Како да очекујемо да имају емпатију и саосећање према другим људима ако им не покажемо начин? Како можемо очекивати да се према другима опходе с љубазношћу и поштовањем ако не знају какав је то осећај у њиховим сопственим телима?

Питам се:

• Шта би било када бисмо подржали родитеље помоћу алата и разумевања како да саосећајно слушају своју децу?
• Шта би било када бисмо помогли родитељима да распакују своје детињство, тако да не морају да носе тај пртљаг и стављају га на рамена своје деце?
• Шта би било када бисмо подржали и охрабрили дечаке да плачу и буду рањиви, а девојчице да бесне и пронађу свој глас и траже оно што им је потребно?
• Шта ако бисмо оштру дисциплину и казну заменили саосећајним слушањем и здравим границама?
• Како би изгледало да све ове идеје узмемо и ставимо у наш образовни систем?

Пре отприлике 18 месеци, колегиница и ја смо основале „Вудлајн” основну школу. Смештена је у залеђу Џилонга на прелепој фарми са богатом природом. Имамо коње, кокошке и поврће, а филозофија наше школе је да подстичемо емоционално благостање наших ученика у безбедној средини за учење.

Истраживања показују да када се деца осећају безбедно да уче — што значи да се осећају ослобођени осуђивања и критике, када се према њима поступа са љубазношћу и поштовањем, када имају аутономију над својим телима и својим учењем, када им се даје пуно љубави и поштују се њихове разлике — њихови неуролошки системи постају потпуно оперативни и њихов капацитет за раст и учење се повећава.

Наш циљ у „Вудлајну” је да деца уче о свету, као и да развију критичке животне вештине као што су емоционална интелигенција, критичко размишљање и љубав према неуспеху. Сваки пут када не успете, схватите: „Ах, има још толико опција које још нисам истражио!“. Више од свега желимо да науче да буду саосећајни грађани Земље.

Покојни велики сер Кен Робинсон је рекао да су циљеви образовања разумевање света око нас и света у нама. Али шта ако дамо приоритет свету изнутра? Сигурно би свет око нас имао много више смисла.