Образовање за Србију

Како одгајити емоционално интелигентну децу?

Желела бих да за тренутак замислите да имате четири године. Градите кулу и баш сте поносни на њу.

Али онда наиђе друго дете и шутне вашу кулу. Огорчени сте и осећате како сва та осећања куљају унутра – повређеност, паника, фрустрација и беспомоћност. Баш тада наиђе одрасла особа.

Приближи се, спусти се на вaшу висину и пита: „Душо, шта се десило?”.

У очима одрасле особе постоји саосећање и осећате да је њихово тело мирно и регулисано. А онда из вас избију сва осећања — фрустрација, бес, беспомоћност.

Одрасла особа каже: „Испричај ми све.” Не покушавају да поправе кулу, и не кажу вам: „Не брини, можеш да направиш другу.“ Они вам само дозвољавају да осетите све што осећате. Онда рашири руке и загрлите се, још једном дубоко удахнете, осећате се боље и вратите се изградњи своје куле.

Сада бих волела да покушате да се сетите своје четири године и времена када сте били љути или тужни или уплашени или нисте разумели шта се дешава.

Како су одрасли реаговали на вас? Ако сте имали среће, дали су вам пуно простора да изразите како се осећате и слушали ваше бриге и повређеност без покушаја да поправе оно што се дешава.

Али многи од нас су вероватно имали супротно искуство. Можда нам је речено „Не буди глуп“ или „Зашто плачеш“. Можда су вас послали у своју собу или у ћошак или чак ударили.

Зашто говорим о деци и осећањима?

Видимо сталан пораст психичког стреса међу одраслима – широм света. И видимо да је овај раст узнемирености делимично укорењен у порукама које смо добијали као деца о томе како да изразимо осећања и емоције.

Наравно, лако је кривити наше родитеље за оно што су или нису урадили. Али прави проблем је недостатак емоционалне писмености у нашој култури. Не учимо родитеље како да реагују на дечја осећања и емоције са емпатијом и саосећањем. Ми то не учимо ни у нашим вртићима; ми то не учимо у нашим школама. И даље ценимо IQ много више него ЕQ.

Мој рад у последњих 16 година са породицама у вези са атачментом, траумом и повезивањем показао ми је да обично постоје три начина на које као деца учимо да се носимо са осећањима и емоцијама.

  • Први начин је репресија. Можда сте као дете научили да није безбедно да искажете своја осећања. Можда су вас искључили и рекли да престанете да плачете. Или сте добили поглед који вас је натерао да прогутате све емоције и гурнете их дубоко. Утицај репресије на дете је да та осећања остају у дубини.

А онда када сте одрасли, та осећања се могу поново појавити када живот постане тежак. Иста се осећања јављају, али овог пута одговарамо тако што ћемо попити још једну чашу вина или провести сате безумно скролујући по Фејсбуку, или смо толико заузети на послу да немамо времена да се осећамо.

  • Други начин је агресија. Ако смо се као дете осећали немоћно или уплашено и ако смо одрасли у ауторитарном окружењу где нисмо имали глас и нисмо могли да кажемо како се осећамо, онда ће та осећања поново букнути  у нама. У тренуцима   када се осећамо највише уплашеним или угроженим, тада би могла да испливају у облику агресије, беса, гласних речи. Можда сте били означени као „неваљали“, „напорни“ или „проблематични“ када је све што сте радили било реаговање на окружење.

А сада када сте одрасли, те тенденције се појављују у насилничком понашању. Могу појавити у оштрим критичким мислима о нама самима и другима. Или се могу исказати као насиље.

  • Трећи начин је изражавање. Ако смо током одрастања учени „Осећања су добродошла. Прихватићу све твоје делове – срећне делове, тужне делове, радосне делове, делове који су љути. Нећу покушавати да их поправим; Само ћу те загрлити“, онда као одрасли, када нам је нешто тешко, посежемо за дневником и запишемо своје мисли. Или позовемо пријатеља и кажемо: „Хеј, можеш ли да ме саслушаш?“ Или бисмо могли трчати, радити јогу, разговарати са нашим терапеутом и пронаћи начин да се ослонимо на осећања, осетимо их и пустимо их.

Имам довољно среће да разумем и проучавам трауму, и почела сам да увиђам да је оно што нам је потребно као људима безбедно место за распакивање свега онога што смо. Потребне су нам границе и подршка, али нам је потребна и емпатија и саосећање за она велика осећања која се рађају изнутра. Уместо да покушавам да решим њихове проблеме и покушавам да их усрећим све време, само бих чучнула и казала: „Реци ми све о томе.”

И само сам слушала. Понекад је било и суза; понекад, беса или јадиковања. Али сваки пут је мој једини посао био да седим уз њих и обезбедим им простор.

Ја сам мајка троје дивних тинејџера. Када сам први пут постала родитељ, као и многи од вас, нисам имала појма шта радим. Када се ради о разумевању њихових осећања и емоција, мој план је био „Само ћу их држати срећним све време“. Али, као што свако ко има децу схвата, то је смешно. Немогуће је и невероватно исцрпљујуће трудити се да људи стално буду срећни. Тако сам научила да морам да пронађем начин да помогнем својој деци да емоционално напредују и да им створим хармонију у дому.
Лејел Стоун

Имам довољно среће да разумем и проучавам трауму, и почела сам да увиђам да је оно што нам је потребно као људима безбедно место за распакивање свега онога што смо. Потребне су нам границе и подршка, али нам је потребна и емпатија и саосећање за она велика осећања која се рађају изнутра. Уместо да покушавам да решим њихове проблеме и покушавам да их усрећим све време, само бих чучнула и казала: „Реци ми све о томе.”

И само сам слушала. Понекад је било и суза; понекад, беса или јадиковања. Али сваки пут је мој једини посао био да седим уз њих и обезбедим им простор.

Оно што сам почела да примећујем је развијање емоционалне интелигенције код моје деце.
Лејел Стоун

Једне вечери сам схватила колико је то моћно. Спремала сам вечеру, али сам такође морала да идем да одржим предавање, тако да сам жонглирала као што већина родитеља ради.

Управо сам хтела да изађем напоље када је моја најмлађа ћерка, која је тада имала пет година, ушла у кухињу. Изгледала је несрећно и могла сам да видим да нешто интензивно осећа. Окренула сам се ка њој и рекла: „Душо, да ли мислиш да можеш да задржиш своја осећања неколико сати?“ Наравно, погледала ме је с изразом: „Шалиш се?”

У том тренутку, у собу је ушла моја средња ћерка, која је тада имала 10 година. Рекла је: „Ја ћу слушати твоја осећања“. Тако да је моја десетогодишњакиња одвела петогодишњакињу у спаваћу собу, а ја сам помислила да ћу закаснити на посао јер морам да видим шта се дешава.

Стајала сам испред њихових врата и чула своју десетогодишњу ћерку како говори: „Испричај ми све о томе.” А петогодишњакиња је почела да плаче и да се жали на нешто што се догодило у школи.

Десетогодишњакиеа је рекла: „О, то је тешко. Шта још?”. А онда је било још приговарања, па још суза, кикота и смеха, а онда су изашле из собе.

Видела сам своју десетогодишњакињу и рекла јој: “Душо, како је то било?” Погледала ме је и рекла: „Па, мама, урадила сам оно што ти радиш за мене.”

У том тренутку сам схватила да деца не могу бити оно што не виде. Како да очекујемо да имају емпатију и саосећање према другим људима ако им не покажемо начин? Како можемо очекивати да се према другима опходе с љубазношћу и поштовањем ако не знају какав је то осећај у њиховим сопственим телима?

Питам се:

  • Шта би било када бисмо подржали родитеље помоћу алата и разумевања како да саосећајно слушају своју децу?
  • Шта би било када бисмо помогли родитељима да распакују своје детињство, тако да не морају да носе тај пртљаг и стављају га на рамена своје деце?
  • Шта би било када бисмо подржали и охрабрили дечаке да плачу и буду рањиви, а девојчице да бесне и пронађу свој глас и траже оно што им је потребно?
  • Шта ако бисмо оштру дисциплину и казну заменили саосећајним слушањем и здравим границама?
  • Како би изгледало да све ове идеје узмемо и ставимо у наш образовни систем?

Пре отприлике 18 месеци, колегиница и ја смо основале „Вудлајн” основну школу. Смештена је у залеђу Џилонга на прелепој фарми са богатом природом. Имамо коње, кокошке и поврће, а филозофија наше школе је да подстичемо емоционално благостање наших ученика у безбедној средини за учење.

Истраживања показују да када се деца осећају безбедно да уче — што значи да се осећају ослобођени осуђивања и критике, када се према њима поступа са љубазношћу и поштовањем, када имају аутономију над својим телима и својим учењем, када им се даје пуно љубави и поштују се њихове разлике — њихови неуролошки системи постају потпуно оперативни и њихов капацитет за раст и учење се повећава.

Наш циљ у „Вудлајну” је да деца уче о свету, као и да развију критичке животне вештине као што су емоционална интелигенција, критичко размишљање и љубав према неуспеху. Сваки пут када не успете, схватите: „Ах, има још толико опција које још нисам истражио!“. Више од свега желимо да науче да буду саосећајни грађани Земље.

Покојни велики сер Кен Робинсон је рекао да су циљеви образовања разумевање света око нас и света у нама. Али шта ако дамо приоритет свету изнутра? Сигурно би свет око нас имао много више смисла.

Замислите само: колико би свет могао бити другачији када бисмо повезаност, срце и саосећајно слушање поставили у центар сваког нашег односа?
Лејел Стоун
Будите и ви део Teach For Serbia заједнице

Ако сте васпитач, учитељ, наставник или студент завршних година факултета, и желели бисте да напредујете, али осећате да вам треба подршка на том путу – придружите нам се! Teach For Serbia је место за ваш лични и професионални развој.

Запратите нас на друштвеним мрежама за инспирацију, мотивацију и нова знања. Пратите хештегове #TeachForSerbia и #ObrazovanjezaSrbiju или се придружите нашем Viber каналу.

Share this:

Like this:

%d bloggers like this: